Vlatko Stefanovski
VLATKO STEFANOVSKI
NORMALAN U ŽIVOTU, LUD U MUZICI
Iza sebe ima oko 30 albuma, 30 godina staža u grupi “Leb i sol” i laskavu titulu najboljeg gitariste Balkana. Ali, i dalje pomera muzičke granice! Zato je prvi put u svojoj karijeri u Sava Centru održao koncert sa violinistom Stefanom Milenkovićem.
Vlatko Stefanovski proslavio se predvodeći legendarnu grupu “Leb i sol” koja je brilijantno svirala mešavinu džeza, roka i makedonskog folka. Nakon raspada grupe sredinom devedesetih, Vlatko je napravio uspešnu solističku karijeru i još jednom potvrdio status najboljeg gitariste sa ovih prostora. Njegove albume kritičari su proglašavli remek-delima, a njegovo ime postalo je sinonim za muziku koja kombinuje rafiniranost i strast. Na taj način, on je danas postao cenjen svuda – od Makedonije do Amerike! U poslednje vreme, Vlatko piše muziku i za film, pozorište i balet i izuzetno je posvećen svom muzičkom studiju “Esoteria Sound Studio”. Iako uvek teži da bude drugačiji, čast mu je što ga porede sa Santanom, a svoju stvaralaču energiju crpi iz harmoničnih porodičnih odnosa sa ženom Gogdanom, ćerkom Anom i sinom Janom.
Kako je došlo saradnje sa Stefanom Milenklovićem i nesvakidašnjeg spajanja klasike i roka?
Pre godinu i po dana svirao sam na „Beer Festu” i silazeći sa bine prišli su mi ljudi iz Beogradske kulturne mreže predloživši saradnju sa Stefanom Milenkovićem.
Ideja mi se učinila intrigantnom i počeo sam o tome da razmišljam…
Zatim sam se upoznao sa Stefanom, da vidimo kakva nam je vibracija i komunikacija! U februaru na „Gitar art fest”-u imali smo malu probu, da osetimo gde su nam tačke spajanja i razdvajanja. Nadam se da će tačke spajanja tek doći u prvi plan na koncertu! Do sada je to bilo opipavanje snaga i pronalaženje terena na kome možemo zajedniči delovati. Probe su bile prilično uzbudljive, maštali smo i tražili najidealniji materijal koji ćemo svirati. Zanimljivo je i to da je sama ideja o saradnji privukla veliku pažnju medija i publike i da je prvi koncert, pod pokroviteljstvom „Grand kafe”, već rasprodat. Na naše veliko zadovoljstvo zakazan je i drugi za 23.12.2010!
Rekli ste da svoju set listu sastavljate 15 minuta pred kocert. Da li će sada ipak biti drugačije?
Ja uglavnom biram šta ću svirati neposredno pred koncert, ali sada je stavar drugačija. Smanjili smo spisak od 26 numera na 15. Znam da je to intrigantno i da se svi pitaju šta li ćemo svirati. Mislim da ćemo se pronaći na liniji slobodnog izraza. Meni je drago što je Stefan jedan od retkih hrabrih muzičara iz klasične muzike koji se mogu otvoriti prema drugim pravcima i muzičkim formama. Ja mu želim toplu dobrodošlicu na moj „fusion” teren, koji ima dosta rok, jazz i etno elemenata, a on meni pruža dobrodošlicu u svet klasične, programske muzike. Znači, naćićemo se negde na pola puta. Ja se nadam nekom novom proizvodu koji će biti prilično originalan.
I pre Stefana sarađivali ste sa mnogim muzičarima. Sa kim je bilo najlepše, a sa kim najteže sarađivati?
Lepo mi je kada sviram sa Miroslavom Tadićem jer imamo dugogodišnju saradnju. Uživam i na nastupima sa Džibonijem, jer se oboje radujemo kada sviramo zajedno. Moram priznati da mi je bilo pomalo teško, ali i veliko zadovoljstvo kada sam pozvao gitaristu Jana Akermana iz Holandije da mi gostuje na ploči i na 12 koncerata na Balkanu. On je bio velika zvezda 70-ih godina. Bio sam počastvovan što svira samnom, iako sam morao da brinem o njemu, njegovoj opremi, skupoj gitari, što nije bilo nimalo jednostavno. Moj respekt prema njemu je bezgraničan, a ja volim majstorima od kojih sam učio da odam priznanje i da se potrudim oko njih – oko smeštaja, prevoza, keteringa i svega ostalog.
Od kolega sa srpske muzičke scene, koga najviše cenite?
Pa cenim sve svoje nekadašnje idole i ljude od kojih sam učio. Veliko poštovanje imam prema Bajagi, Korneliju Kovaču, Josipu Bočeku, Radomiru Mihajloviću – Točku, Lali Kovačevu, Bata Kandi i drugima. A kada pričmo o svetskoj sceni, postoji toliko ljudi koje poštujem da mi je teško da izdvojim nekoga. Ali, volim neke umetnike sa jazz scene, kao što su Kit Dzeret, Jan Garbarek i mnogi drugi.
Šta vam najviše nedostaje kada pomislite na period u kome ste bili deo grupe „Leb i Sol”?
Ništa mi posebno ne nedostaje. Osim naravno moje mladosti i entuzijazma koje sam imao u ogromnim dozama kada smo počinjali, otkrivali i osvajali svet oko sebe!
Koja vam je prva asocijacija na to vreme?
Moja žudnja za muzikom, za bendom, za gitarama, za pojačalima i studijskim satima. Tada se teško ulazilo u studio, mi smo bili privilegovani ako bismo dobile neke studijske sate. Danas su vremena drugačija i svako ko ima kompjuter u svojoj sobi ima i pola muzičkog studija.
Da li i danas višečasovno vežbate i svirate gitaru ili sa godinama i iskustvom rad ne mora više biti toliko intenzivan?
Ja vežbam non-stop, svaki dan, a pred ovakav koncert čak i većim intenzitetom nego inače. Želim da uvek idem barem milimetar gore u odnosu na jučerašnje svoje nastupe. U godinama u kojima sam ja ne napreduje se tako lako. Kad ste mlad napredaujete brzo. Ima jedan izreka koja kaže: „Ne možete starog psa naučiti novim trikovima”. Ali ja stvarno pokušavam da naučim nove stvari i da držim sebe u finoj kondiciji. Zato i učim nove teme iz klasike, jazz-a, narodne kmuzike… Učim stalno da bih razvijao svoju muzičku kondiciju, ali i svoj mozak!
Ko najviše utiče na vaš proces stvaranja?
Na proces stvaranja najviše utiče atmosfera u kući – odnos sa mojom suprugom i decom. Moram prvo sve prozaične stavri uraditi, otići do pijace, do škole, banke, tačnije završiti sve što je potrebno za funkcionisanje doma. Kada završim te sitne obaveze onda mogu miran i ispunjen prema studiju gde ću se baviti muzikom, gitarama, snimanjima, tekstovima… Porodica najbolje oseti moje faze i kontra-faze. Oni su prvi filter kroz koji prolaze moje nove ideje i pesme.
Da li vaša popularnost utiče na vašu porodicu?
Na svu sreću ja nisam mega zvezda jer bi to moglo da razori moj privatni život. Ja sam normalan građanin Skoplja, idem svugde, izlazim po kafanama, teatrima, koncertima, kafićima…. Ne moram da imam teleohranitelje, niti da šetam gradom kao vanzemaljac! Ne pokazujem medijima ormare, cipele i donji veš. Pokušavam da budem normalan u životu, a lud u muzici. Često se dešava da ljudi sa naslovnih strana nemaju toliko publike i ne mogu da napune ni diskoteku. Jer, lako je snimiti prvi album i izaći na naslovnoj strani. Teško je trajati 35 godina i biti stalno u akciji. Probajte da snimite 30 albuma, a da pri tom budete sveži.
Jedini problem za normalno funkcionisanje porodice su putovanja i česta odsustva. Ali, muzičar sam i naša je profesija nomadska. Mi moramo putovati da bi se obratili raznim ljudima. Kada bi sedeli samo u svom mestu postali bismo dosadni, patetični i ne bismo imali energije da se ovim bavimo.
Da li vaša deca imaju muzičke afinitete?
Ana je ternutno u Italiji na četvrtoj godini italijanskog jezika, a mali Jan pokazuje interesovanje za muziku. Ima tek 10 godina a već odlično svira bubnjeve. Za druge instrumente ćemo tek videti. Za klavir i gitaru mora još da poraste!
Znate li da vas ovde zovu balkanski Santana?
Hvala na kompilmentu. Ja imam respekt prema Santani, on je imao tu sreću da bude na Vudstoku i da ga zatim neki moćni producenti uzmu pod svoje i naprave od njega komercijalniji produkt od onoga što on u biti jeste! Ja ipak mislim da sam različit od drugih i težim ka tome da imam specifičan izraz i sopstveni stil – da ne ličim previše na nekoga. Zato bih više voleo da Santanu zovu Latino Vlatkom!
