Božana Ostojić, ronilac
Između svemira i morskog dna
Božana Ostojić jedina je žena u našoj zemlji koja nosi titulu instruktora ronjenja Svetske federacije. Ali, ona nije jedina samo u tome. Takođe je i vrhunski ronilac, svetski rekorder za žene u dubini ronjenja, čije se ime nalazi u Ginisovoj knjizi rekorda, jer je u ronilačkoj opremi prošla najduži pećinski sistem na svetu u dalekom Meksiku koji iznosi puna 92 kilometra. Kao ljubitelj ekstremnih sportova, oprobala se i u podvodnom hokeju, vožnji jedrilicom, dok je padobranom skočila više od 30 puta i to sa visine od od četiri hiljade metara! A sve je počelo kada je u rodnoj Banjaluci videla poster koji je pozivao zainteresovane da se oprobaju u ronjenju. Setila se njoj omiljenih filmova čuvenog Žaka Kustoa i navukla ronilačku opremu. Kasnije su se sreli, na Dunavskoj ekspediciji 1989. godine, kada joj se ostvario san da roni sa proslavljenim istraživačem podvodnog sveta. Za vreme studija u Beogradu, Božana se upisala u najveći ronilački klub u bivšoj Jugoslaviji i postala državni prvak i član reprezentacije. To je bilo dovoljno da još uvek ostane poznata kao najbolja Jugoslovenka u podvodnoj orijentaciji i plivanju perajima.
Kako izgleda jedan ronilački trening?
Zavisi da li govorimo o treniranju u bazenu ili u moru i da li se radi o rekreativnom ili takmičarskom ronjenju, jer je razlika velika. Rekreativni ronioci nakon završene obuke održavaju kondiciju uglavnom u bazenu, uz plivanje i ronjenje na dah, dok se u moru najčešće vežba ronjenje sa bocom. Takmičari imaju specifičan sportski trening koji je znatno zahtevniji i razlikuje se od discipline do discipline.
Koje sve kvalitete i veštine jedan vrsni ronilac mora da poseduje? Postoji li limit kada su godine u pitanju?
Kao i u svakom sportu – talenat i upornost, dok je glavna veština harmonija sa vodom... Nažalost, velik broj ronilaca to nema. Vrstan ronilac mora da ima veliko iskustvo - to je najvaznije. Uz to ide i dobra škola koju bi morao imati iza sebe. Kada su godine u pitanju tu nema limita, ali je zdrvlje jako važno. Ne treba biti supermen da bi se bavio ronjenjem, ali je prosečno zdravlje obavezno. Čak i neki problemi sa zdravljem mogu da se tolerišu, naravno uz konsultaciju sa lekarom hiperbarične medicine.
Može li se živeti od ronjenja?
Jako teško... Naročito sada.
Šta su vam u životu donela brojna priznanja koje ste osvojili?
Nikakve beneficije, za sve sam morala dobro da se potrudim, ali su mi donela osećaj lične satisfakcije i samopouzdanja.
Oprobali ste se u mnogim ekstremnim sportovima. Da li ronjenje u vama budi njaveći adrenalin pa ste se zato za njega i odlučili?
Ronjenej je bio čisti sticaj okolnosti... Trebala sam biti pilot ili profesionalna atletičarka, međutim kad je nešto "suđeno" sve se namesti u tom smeru. Meni najveći adrenalin daje padobranstvo, ali ronjenje je uvek broj jedan. Čarobni zov dubina i tajanstveni svet voda ne mogu ni sa ćim da se mere.
Da li ronjenje može da se okarakteriše kao više muški ili ženski sport?
Kod mene nema podela na muški i ženski. Ako žene mogu da "prežive" trening za let u kosmos, zašto ne bi ronile? Ipak, moram da priznam da je malo više "muški" sport jer je fizički zahtevnije. Povezano je sa nošenjem tereta, oprema je teška, a i meterološki uslovi mogu biti zahtevni...
Šta je najzanimljivije što vam se desilo na nekoj od ronilačkih ekspedicija?
Uh! Bilo je svašta. Možda grickanje peraja od strane bele ajkule u Južnoj Africi? Ili situacija kad sam ronila u pećini u Meksiku pa se napravio odron koji mi je zatvorio povratak nazad? Ili zaglavljivanje u pećini na izvoru reke Mlave? Teško je izdoviti, uvek ima raznih avantura...
Zbog ronjenja posetili ste mnoge atraktivne i egzotične destinacije. Koje je mesto na vas ostvilo najveći utisak? Koja je najbolja destinacija za ronjenje?
Na dosta mesta ima lepih prostora za ronjenje, ali najbolja destinacija ubedljivo je Kokosovo ostrvo na Kostarici. Do sada još nisam bila tamo, ali se spremamo u oktobru, fiksirani datum je 21.10.2011. Takođe se spremam i za Papua Novu Gvineju gde isto nisam bila. Maldivi su uvek atraktivni, sa njima nikada nema greške, dok je i crveno more u egiptu fantastično. Kod njega je takođe dobro što je, najbolje je jeftino i lako dostupno.
Iz Kejptauna ste preneli iskustva o podvodnom hokeju na ovo podneblje, pa su naše devojke su pod vašim vođstvom bile treće u Evropi. Da li ste i dalje aktivni na ovom polju?
Naravno. To je moja velika ljubav. Nedavno smo imali međunarodni turnir na Taš-u, i moj tim "Calypso" je naravno bio prvi.
Da li su mladi u Srbiji danas zainteresovani za ronjenje?
Na žalost, zbog visoke cene opreme, svi klinci to sebi ne mogu da priušte, što mi je veoma žao jer sport je zaista prelep.
Da li se ronjenje i odnos prema njemu promenilo od kada ste vi počeli da se bavite istim?
Jako!!! To je bio pravi sport pre, ali ranije je sve bilo drugačije. Cenile su se prave vrednosti, obuka je trajala mnogo duže, standardi i trening programi su bili mnogo rigorozniji i komplikovaniji... Zato je ronjenje bilo bezbednije i zanimljivije jer su ljudi bili mnogo više trenirani. Danas je sve više "instant" ronilaca koji dobiju licencu "na brzinu" od strane komercijalnih organizacija. Ja sam i dalje verna isključivo Cmas - to je jedina sportska organizacija koju priznaje međunarodni olimpijski komitet.
Postoji li još nešto u čemu biste želeli da se oprobate a još uvek niste?
Da! Da idem u svemir!