Ljubomir Stanisic

 

 

 

Baklave su njegova prva asocijacija na detinjstvo, a mama Ruža kulinarska muza. U ratom zahvaćenom Sarajevu, ona je provodila sate u kuhinji trudeći se da krompiri, koji su često bili i jedini na meniju, ni jednoga dana ne budu isti. I nisu bili. Ni dani, ni krompiri.

 

Bežeći od rata i tražeći svrhu, Ljubomir Stanišić se devedesetih godina našao u Beogradu gde je pohađao Hemijsko tehnološki obrazovni centar i pritom sticao iskustvo u mnogim renomiranim poslastičarnicama. Mesto ga nije držalo. Nastavio je svoj put putem Francuske i Španije i zastao u Portugaliji gde je našao mir – okružen brdima, i odmor – okružen sudovima.

 

Danas, njegova karijera prevazilzi evropsku slavu. Iza njega su četiri objavljene knjige, brojni restorani koje je otvorio i oni drugi gde je radio kao stručni konsultatnt, proglašavan je kuvarom godine od strane mnogih čaospisa i stručnih udružeja, učestvovao je kao sudija u kulinarskom šou programu na portugalskoj nacionalnoj televiziji, imao svoju veoma popularnu emisiju na kanalu “24 Kitchen”, proputovao svet učestvovajući na različitim projektima i festivalima, kuvao za brojne poznate ličnosti, ali i za one nepoznate i siromašne koje smatra mnogo većim herojima.

 

Sreli smo ga u Beogradu gde je i učestvovao u jednoj humanitarnoj akciji. Sa brendom “Fairy” napravio je najveću tortu u Srbiji, težine 1700kg i dužine 9m, čiji je novac od svakog prodatog parčeta dupliran i doniran domovima za nezbrinutu decu “Moša Pijade” i “Dr Milorad Pavlović.”

 

 

Već dugo godina učestvujem u različitim humanitarnim projektima. Često putujem u Afriku, pomažem deci i priključujem se različitim manifestacijama. To nisu samo finansijska ulaganja, već se trudim da utičem i na njihovo školovanje, obrazovanje, da ih naučim nečemu, pa i prvim koracima u kuvanju. To je jedan od stvari koja mi je jako bitna u životu, jer nije dovoljno samo da radimo za sebe, za naš stomak, bitno je i da to sa nekim podelimo.

 

 

Baklava! Ja sam iz Sarajeva, tako da mi je taj slatkiš prva asocijacija na detinjstvo.

 

 

Balkanska i jugosloveska kultura, kao i sve ono što nam se događalo u životu, me je odgojilo. Ratovi, teškoće, izbeglištvo, nemajući šta da jedem – od mene je napravilo kuvara. Čim sam otišao iz zemlje krenuo sam da radim. Kuvao sam i na železničkim stanicama i u francuskim restoranima, nekada i za džabe, za krevet. Tako da me je balkanska kultura dovela dovde gde sam. Naučila me da niodčega napravim svašta.

 

 

Na Balkanu se jede jako teška i masna hrana, na kojoj sam ja odgojen. To su sve zimska jela, a kajmak i svinjetina se kod nas jedu od januara do januara. Sa druge strane, naša hrana je izuzetno ukusna. Ja ne mogu da kažem da se zdravo hranim, ali vodim računa gde i šta kupujem, volim da znam poreklo hrane i da kupujem namirnice sa podneblja na kome sam. Ne kupujem plastičnu hranu. Tako da, mogu da kažem da ne pazim šta jedem, već pazim šta kupujem. Jer, mi smo ono sa čim se hranimo. Bolest 21. veka je kancer koji dolazi iz hemijskih suplemenata koji se nalaze u hrani, naročito u povrću i kravljem mesu. Toliko je prašaka i veštačkih sastojaka u njima, sve u želji da svi porizvodi izgledaju isto i lepo, što je nemoguće i čini nam loše. Ja se zato uvek odlučujem za namirnice bez dodataka. Da bismo živeli kvalitetnije, moramo i kvalitetnije da jedemo.

 

 

Najveći utisak na mene je ostavio jedan beskućnik koji je ušao u jedan od mojih restorana i tražio da jede. Dao sam mu, uslužio ga kao bilo koju drugu zvezdu, a on se nakon obroka rasplakao, jer je napokon pojeo jedan normalan obrok. On je za mene zvezda koja je našla pravu sreću u toj hrani. Oni koji nemaju, ne igraju se mobilnim telefonima tokom obroka, niti gledaju žene za susedni m stolom, već su usresređeni na svoje jelo i oni najbolje mogu da ga osete i cene. Inače, kod mene u restorane dolaze Džon Malkovič, Ketrin Denev, predsednik Francuske, kralj Španije… Kuvam svakodnevno za takve ljude, oni su moji klijenti koji plaćaju račune kao i svako drugi, tako da ne gledam na njih posebnim očima.

 

 

Naravno! Ne smeta mi da budem sa nekim u kuhiji, naročito volim da kuvam sa svojom porodicom i moja dva dečaka koji su već majstori za neka jela. Vikendom, kada nema škole, oni dolaze u moj restoran, uzimaju svoje kecelje i pomažu mi. Jedno od najvećih zadovoljstva mi je kada svoje kuvanje delim, kada kuvam za prijatelje, kada te niko ne plaća niti požuruje, već sve radiš iz ljubavi. Nažalost, verovatno zbog profesije, mene baš retko prijatelji zovu na večere, a to mi je baš krivo. Zovu me da kuvam, a ja bih više probao njihovo. Viršlama i pomfritom bih bio strašno zadovoljan.

 

 

Da bi kuhinja bila zanimljivija, moraju da nam budu zanimljivi životi. Ljudi moraju da razmišljaju o tome kome kuvaju. Treba da posvete pažnju i namirnicama, da ih biraju imajući u vidu kome jelo spremaju. Prvi stepen kvalitetnog kuvanja, najbolji začin na svetu – je ljubav prema onome što radimo. Ako uzmete bilo koji proizvod, bez razmišljanja ga stavite u rernu, neće dobro ispasti. Treba pogledati dobro te proizvode pre pripreme, treba ih pomaziti, osetiti im konturu, teksturu, male kapi krvi koje izlaze iz njih prilikom sečenja… Ja vodim ljubav sa proizvodima pre kuvanja. Posvetim im maksimalnu pažnju i odatle kreće stvaranje. Uopšte nije važno imaš li začine iz Indije ili iz Provanse. Pažnja je najvažnija. Tek posle nje kreće umetnost.

 

 

Milion stvari se dešava u mom profesionalanom životu. Za dva meseca otvaram dva nova restorana i jedan noćni klub sa koktel barom, nedavno sam izdao novu knjigu pa me očekuje njena promocija, sledi mi još jedno putovanje u Afriku, a nadam se da ću moći da uspostavim i neku saradnju u Srbiji, pa da se i ovde bavim humanitarnim radom. Ovo je prvi put da me je neko pozvao da u Srbiji nešto radim i drago mi je da je moj prvi poziv i bio za humanitarnu akciju. Za to sam uvek raspoložen i nalazim vremena.