Komo

Čekajući Klunija

U jezero Komo možete da se zaljubite, a da na njega ni ne odete. Dovoljno je samo da pročitate roman Srđana Valjarevića koji nosi ime ovog mondenskog, italijanskog jezera.

Iako u romanu Valjarevića nisu sve stvari monedsnke, ekskluzivitet ovom, „ogledalu Alpa“ kako ga često zovu, daju brojne luksuzne vile svetskih zvezda, prosute kao šaka klikera po planinskim obrnocima. Holivudski pionir u ovom poduhvatu je harizmatični „Đorđo“ Kluni, koji je kupio vilu iz 18. veka u selu Lajlo, dok su zemljište u oblasti Koma u svoje imovinske karte upisali su i Madona, Đani Versaće, Ronaldinjo, Silvester Stalone, Ričard Branson i mnogi drugi.

A preteča džet seta, koji je i rodom sa Koma, svakako je Plinije Mlađi – jedan od rimskih senatora koji je sagradio svoju vilu „Tragedija“ na istoimenom brdu koje se nadvija nad jezerom. Danas se na tom mestu nalazi Rokfelerova rezidencija koja umetnicima, dobitnicima stipendije, omogućuje da tokom stvaralačkog perioda odsednu u možda i najčuvenijoj vili „Zarbeloni“, s najvećom botaničkom baštom koja nije otvorena za posetioce.

Geografski gledano, celo jezero sastoji se od tri gotovo jednaka kraka, od kojih se dva sa juga ulivaju u jedan – kod pitoresknog mesta Belađo. Desni krak, onaj severni, meštani zovu “Leko strana” po gradu Leku koji se nalazi na njegovom početku, a levi “Komo strana” po daleko poznatijem gradu koji se nalazi na početku drugog kraka. U kom god pravcu da krenete nećete pogrešiti, ali ipak savetujem put levim krakom – od Koma ka Belađu.

Sam grad Komo, sagrađen u srednjevekovnom stilu, veličaju monumentalne kamene kuće, crkve i trgovi, šarm mu pružaju kafići i restorani sakriveni u uske prolaze i kamene uličice, a život daju butici poznatih brendova i male zanatske radnje koje svako posle podne pune brojni turisti. Sa domaćim sladoledom u rukama, prošetajate njegovim ulicama i uživajte u opuštajućem pogledu ka jezeru sa obližnjeg vidikovca do koga se možete popeti uz pomoć žičare.

Pod pretpostavkom da ste do Koma stigli vozom iz Milana, sledeće prevozno sredstvo kojeg bi trebalo da se latite jeste brod, koji će vas prevesti do Belađa. U slučaju da ne volite vodeni prevoz i da imate manje vremena, možete se opredelite i za jednočasovnu vožnju autobusom. Ali, za koji god prevoz da se odlučite, neće vam promaći neodoljiva tamnoplava boja vode, nalik morskoj pučini, koju Komo ima zahvaljujući svojoj dubini.

Kada stignete u Belađo, gde se susreću tri obale, neće vam biti jasno koje kopno smenjuje koja voda i otkud jednom gradu na severu takva mediteranska klima. Svoje grane i listove pružaće ka vama nar, limun, lavanda, lovor… U ovu fuziju mirisa često umeju da se umešaju i obronci Alpa, beli već u kasnom septembru, kada je u dolini klima još praktično letnja, te je ovo jedno od onih retkih područja gde u kratkim rukavima možete gledati u snežni pokrivač…

Ali, magija ovog mesta koje miriše na prefinjenost – pomalo patiniranu i iz nekih drugih vremena, krije se negde između redova… Ona se ne može dočarati ni najadekvatnijim pridevima, niti zabeležiti okom najbolje kamere. Kako je sam Valjarević rekao u jednom od brojnih intervjua: “Ne bih mogao pisati da sam nisam preživeo sve o čemu pišem.” Ni ja.