DORĆOLSKO NARODNO POZORIŠTE

DORĆOLSKO NARODNO POZORIŠTE

Volim mesta na kojima piše „Always open“. Jedno od takvih je Dorćolsko narodno pozorište.

Na beogradskoj nezavisnoj pozorišnoj sceni, od 2017. godine, u Solunskoj 24 na Dorćolu, svoje mesto našlo je Dorćolsko narodno pozorište. Uz svoje dve scene, Kosmodrom i Manufaktura, ono ipak našoj celokupnoj umetničkoj sceni daje više od pozorišta. Iako njegovi osnivači, reditelj Filip Gajić i glumica Jana Milosavljević, tvrde da ono nije muzej već isključivo pozorište, ne možete a da ne pomislite da ste ušli u vremeplov ulaskom u Dorćolsko narodno pozorište. Tamo će vas dočekati stari koferi, filmski posteri, fotografije i lampe, metalno posuđe iz Prvog svetskog rata, dva nemačka šlema iz Drugog, radio aparati, biblioteka u kojoj nijedna korica ne odgovara knjizi, filmske trake, stare zanatske table Sajdžija, Pekara, Prodaja duvana… Većinu ovih rariteta donirale su komšije i gosti, kao i prijatelji iz obližnjih zanatskih radnji, dok su po nešto i osnivači kupili.

Nakon što uđete kroz limena zelena vrata sa starinskom natpisom Kosmodrom i prođete kroz malu avliju i komšije Gorance, doći ćete do kuće pozorišta za koju se smatra da su u njoj ranije Jevreji pravili grnčariju. Kuća je betonska, što je prednost u zimskim danim, dok se leti pozorište greje na smederevac i kalorifere. Sedenje je neformalno, nikako teatarsko, pa seda ko gde stigne – kao da ste došli da obiđete umetnost u njenoj sobi. Što negde i jeste. Karte se ne kupuju u napred, već se dođe malo pred predstavu ili nastup, a koliko ranije dođete, zavisi da li ćete sedeti na stolici, sanduku ili mašini za šivenje.

Dorćolsko narodno pozorište još uvek formira svoj repertoar i publiku, pa osim predstava, tamo se  ponekada organizuju i autentične, pomalo alternativne jazz svirke. Ali, ni posle predstave ili svirke i opuštenog ćaskanja sa umetnicima i drugim gostima, bez obzira što ih nikada ranije niste videli, i nazdravljanja uz domaće vino iz različitih čaša, tu i dalje nije kraj. Neki bi rekli da tada sve počinje.

Nekako stihijski, bez mnogo dogovora, ali kao da je sve u detalj ranije isplanirano, uz čuveni marketinški alat „od usta do usta“, nakon završenog performansa u DNP-u zadovoljni ljubitelji umetnosti sele se u koloni do autoperionice odmah iza ćoška. I kao u bajkama, kada se bundeva pretvori u kočiju, a žaba u princa, perionica postaje kafanica! Seda i staro i mlado, i naški, a i stranci, znanci i neznanci. Toči se piće iz krčaga i čeka se maestro Felini da nas celiva svojom muzikom. A on, debeljuškast i skroman, bez mnogo zuba, ali sa puno romskog talenta, virtuoz je na violini. Pridružuju mu se mnogi, vade svoje instrumente, koji kao da su bili ulaznica za ovo nestvarno mesto. Pitam se kako li smo moja drugarica Ana i ja ušle?

Ono što sledi je fuzija zvukova, mešaju se trube, violine, saksofoni, harmonike, etno, folk, jazz i džipsi melodije. Istetovirani momci, sa pirsinzima i u modernom uličnom stilu odevanja, pridružuju se ovom orkestru. vizuealno i zvučno ne uklopivi, ali savršeno muzikalni. Sve muzičari sa pedigreom.  Nadsviravaju se ili se samo dopunjuju, kako god, sviraju srcem i svi to osećaju. Kafana je na nogama, neki na stolovima, neki pod stolovima. Odlazimo kući, puni utisaka, novih poznanstava i brojeva telefona. Čućemo se sigurno. Barem da podelimo infomacije o novim, tajnim umetničkim  bravurama po Beogradu.

Već sutra, Ani stiže sms: „U ponedeljak u 21h žurka u kafani! Potvrdite prisustvo pls! Kiss“. Nema potpisa. Ali, mi znamo da je to Duda, vlasnica perionice.

Naravno, sve se to ne dešava vikendom koji je već potpuno prevaziđen kada su izlasci u pitanju.